НЕЖНИ УКУС ГРЕХА

 

(април 2010.)

Ресторански астал делио нас је таман толико да не можемо да се дохватимо прстима.
Имала је неки чудан осмех, на моменте ми се чинило да је то више болна гримаса, бејаше очигледно да се на силу смешкала.
Куражила је себе, осећао сам.

Ја изразом лица никад нисам умео да скривам емоције. Тако је било и сад.

Посматрао сам те предивне бадемасте очи, за које сам знао да никада неће бити моје, и да не би биле моје чак ни када бих имао Тањино тело.
Очи су јој биле пуне суза.
И ипак смо се фиксирали, као да желимо да упијемо једно друго, да што дуже останемо у сећању.

Знам, волела је другог. Волела је човека свога живота, с којим је одрасла, с којим је студирала, с којим је била верена, с којим је проводила лета на Ади Бојани и зиме на Жабљаку.
Ја сам у ту причу улетео као незван гост. Као случајан сусрет који ремети идилу и као снажна заљубљеност. Она необјашњива, нереална, сулуда,

У тој нашој краткој, али силовитој причи, морао сам да будем јачи од себе и да страст пресецам разумом.

- Ти си много добар човек - прекинула је тишину. - Имао си ме на тањиру, крхку, рањиву, спремну да ти се предам... И ниси то искористио. А могао си. И то ти никад нећу заборавити.

Нисам ништа одговорио. Киселкасти покушај дизања углова усана у форму осмеха било је све шта сам успео. "Можда никада нећеш знати колико ми је снаге требало за то", помислио сам.

- Знам да ти је требало много снаге за то - као да ми је Тања прочитала мисли. - И зато ти се дивим, још више.

Да, кадкад сам мислио да је вештица. Знала је да ми прочита мисли. А увек сам веровао да моја тврда маска искусног картароша не одаје ништа више до коже испијене алкохолом, дуваном и прекомерном храном.

А опет, те вечери, нисам имао апетита.

Кроз главу су ми, изнова и изнова, пролазиле наше распре о књижевности, наша рецитовања, наши сладострасни тренуци бестелесног обљубљивања забрањеног воћа. Сви наши интензивни моменти.

Срели смо се и упознали сасвим случајно, на отварању неке изложбе у УЛУС-у. После смо до зоре шетали пустим Београдом. Не знам да ли сам икада с неким тако брзо пронашао толико сличности, толико заједничких тема, да ли сам икада имао жељу да што пре сазнам све о њој и она о мени. Причали смо, смејали се, отпратио сам је до угла њене улице...

- Тетка не би смела да ме види с тобом - одговорила ми је на питање које нисам поставио. - Знаш... треба да знаш... ја сам верена.

- Знао сам да постоји нешто шта ће ми сломити срце на крају овако дивног дана - одговорих тако, да није знала да ли се шалим.

Кратко ме је пољубила у образ, али онако, перверзно близу угла усана, и брзо, безмало војнички се окренула и пошла ка кући.
Глупо сам гледао за њом.
У неком тренутку, близу саме капије, окренула се:

- Имаш нешто од мене у џепу.

Обе сам шаке, инстиктивно, завукао у џепове јакне, и у десном пронашао парче хартије. Када сам га отворио, угледао сам број телефона и њено име. Тања.

- Слободна сам ових дана. Иван је још у Лондону. Волела бих да попијемо кафу, наравно, ако би и ти то волео.

Прстом сам у ваздуху показао као да окрећем бројчаник на телефону, и онда принео шаку као да телефонирам. Уз осмех, упутио сам јој пољубац кроз ваздух. Скочила је, "ухватила" тај ваздушни израз нежности, и угурала под јакну. Као да га ставља на срце. Или леву дојку, нисам сигуран.

Од тада, виђали смо се интензивно и проводили сате у разговору, и ситним, безазленим нежностима. Држали се за руке, неколико се пута на клупи "ушушкала" у мене, једном ми села у крило... Тај нежни укус греха, који не успева да постане грех, био је један од најлепших осећаја које сам доживео. И увек сам је пратио само до почетка улице, и увек добијао тај пољубац перверзно близу уснама, на растанку.

Једног дана ми је на растанку рекла да Иван долази. И да би волела да се пре тога још једном видимо.

И тако смо сели у онај ресторан с почетка ове приче.

- Молим те, вечерас не желим да ме пратиш.

- Ако тако желиш...

- Знаш да се нећемо видети више... Али, волела бих да ти понекад чујем глас. Ако ти то не смета, наравно.

- Позови ме кад год осетиш потребу.

Устала је од стола, пришла ми, и док сам се снашао, са обе руке ми чврсто зграбила главу и пољубила ме у уста. Љубила ме је дуго, сочно, нежно, истовремено ми стискајући косу, као да никад не би желела да ме пусти.
И онда, подједнако изненада као што ме је пољубила, одвојила се од мене и безмало истрчала из ресторана.

Никад се више нисмо срели.
Свог првог сина назвала је мојим именом.

ЗАБРАЊЕНИ САН

(март 2010.)

Посматрао сам линију која пара располућени град. Појас рушевина, изгорелих кућа, уништених улица, којима лутају полудивљи пси у потрази за храном, и у које годинама није ушао ни један становник острва, само патроле „плавих шлемова“.

Промиче пас са нечим у устима. „Вероватно пацов“, помислих у себи. У том појасу одавно није било праве хране. Није било ничега, сем смрада пустоши.

Ужасан призор очаја, безумља, деструкције, људске глупости, оивичен зидовима и бодљикавим жицама. Тек трагови предивних фасада у медитеранском стилу, као мало подсећање шта је изгубљено. Линија ужаса цепа и средњевековно утврђење. Као да кида две цивилизације.

Осмех смушеног црнца под плавим шлемом на тек отвореном прелазу код некад ексклузивног хотела „Ледра Палас“. Препознаје аутомобил са регистрацијом кипарске владе.

- Пријатељу, овде те остављам – говори ми Христос. – Напушташ Лефкосију, одлазиш у Лефкошу.

Шалили смо се како је престоница Кипра једини град на свету са три имена. Никозија је старо, колонијално име, које му наденуше Енглези, и људи на Кипру га не воле. Грци користе назив Лефкосија, који се сада односи само на јужни део града. Северни део носи турско име, Лефкоша.

Грчки полицајац ме гледа подозриво, на тренутак ми се учини, и са мржњом. Било је то време када је Грк тешко могао да схвати шта неко тражи код Турака, и обрнуто. Ипак, није ме задржавао. Узаним пролазом између жица остављам „Ледра Палас“ са леве стране. Доброћудни „плави шлем“ са заставом Аргентине на левом рукаву и нимало доброћудним аутоматом преко десног рамена, покреће руку као да би да салутира, па се ваљда опсети да сам цивил и махне ми.

Две огромне заставе – једна црвена са белим полумесецом и звездом, друга као у „негативу“ бела са истим црвеним симболима - „јављају“ ми на чију сам територију ступио. Ако сам икада замишљао Турчина из песама Косовског циклуса, онда је то полицајац који ме је дочекао. Црн, бркат, дебељушкаст...али, веома љубазан. Ставља ми „визу“ Турске републике Северни Кипар на парче папира, свестан да, ако је „удари“ у мој пасош, тешко да ћу икад више добити визу међународно признатог Кипра.

Још само да ми дође водич...

Док чекам, разгледам. Безмало невероватан призор. Свега неколико десетина метара дели две половине града, а као да вечност дели архитектуру и уређење. У Лефкосији је заиста све као на сваком грчком медитеранском острву. У Лефкоши имаш осећај да си усред Турске.

Зауставља се велики тамно тегет, „Мицубиши Паџеро“. Са сувозачког седишта силази заносна црнка, дуге, благо коврџаве косе, везане великом шналом. Елегантни костим је чини старијом него што јесте, а наочаре за сунце, спретно уклопљене у облик лица, скривају очи. Разговара кратко са полицајцем, који јој главом показује на мене.

Енергичним ходом дошла је до мене и тек тад јој се на лицу видео осмех, прилично званичан.

- Добар дан. Ја сам Асу Муктароглу – обраћа ми се на одличном енглеском. – Добро дошли у Републику Северни Кипар. Бићу ваш домаћин. Слободно ми реците, све што желите.

„Све што желим? Хм... То што сад желим верујем да се никако не би свидело твом тати и дванаесторици браће са ханџарима“, помислих у себи и учтиво се представих.

- Будите мој водич, сасвим сам у вашим рукама – одговорих, док је она декламовала заказане обавезе.

„Паџеро“ је клизио широким булеварима Лефкоше. Уз уочљиви споменик Ататурку, трофеји и споменици из дугог рата са острвским Грцима доминирали су на јавним површинама. Овде ће вам свако објашњавати колико је његова страна у праву, а супротна у криву и надасве злочиначка. Асу ме је тога поштедела.

Службени део боравка, рачунајући и један уштогљени ручак, брзо су прошли. Можда и зато што Асу тада није имала оне наочаре на очима, те сам могао да упознам сву њихову дубину. Толико сам често бацао поглед на њу, да ми се чинило да се стиди. Прстима је увртала локнице...

После ручка, почела је да ми узвраћа погледе. Нову туру састанака обележио је и по неки стидљиви осмех. Дан је прошао необично брзо..

Отпратила ме је до хотела и одбила пиће, изговоривши се умором. Сутра смо имали „слободно преподне“ до једног официјалног ручка, потом састанка и мог повратка у Лефкосију. Тек на том растанку, упутила ми је поглед, у коме се могла разазнати женска заинтересованост за мушкарца. Њена шака се задржала у мојој само неколико тренутака дуже од куртоазног поздрава, али довољно да осетим сву мекоћу негованог длана. И да чујем дрхтај њеног гласа.

Ујутру је стигла рано. Одмах сам запазио, мање конвенционално обучена. Пожелео сам да време проведемо на плажама Фамагусте. Газимагуше, пардон. Идеја ју је изненадила, али је била добар домаћин. Сада смо већ чаврљали много опуштеније. Смејала се често, али скромно, тихо. Уопште је била ненаметљива, иако ван сваке сумње веома интелигентна и „јака“ особа. И да, веома згодна.

Тражила је да јој причам догодовштине са својих путовања. Жалила се, како је с острва на ком је рођена одлазила једино у Турску.
„Срећан је онај који је ову оженио“, прође ми кроз главу, док сам погледом тражио некакав прстен на њеним рукама, који би ми потврдио брачни статус младе даме. Није било никаквог накита.

„Паџеро“ је ишао ка Фамагусти, а моји прсти су кренули ка наочарама за сунце збуњене Асу. Скинуо сам јој наочаре:

- Овако нећу имати осећај да ме слушате само зато што сте лепо васпитани – објасних јој свој безобразни поступак.

- Ожењени сте – изненада ме упита.

- Да – показах бурму на десној руци, скоро осећајући кривицу.

Тад ми је било јасно да између Асу и мене постоји веома јака симпатија, али, исто тако, да се никад ништа неће десити. У Београду сам имао особу коју волим, а Асу, свеједно, није била девојка за авантуру. Обоје смо знали да се ништа међу нама неће догодити, па смо ваљда зато и пустили симпатији на вољу. И никад је нисам питао има ли неког.

Шетали смо боси предивним плажама Фамагусте. Иако нормалне висине, Асу је имала прилично мала стопала, да ме је подсећала на рекламу за „Цицибан“. Причали смо о свачему, често једно другом упадајући у реч. Овде је то била сасвим другачија Асу него на оним састанцима.

- Ово није професионално – рече у тренутку.

- Није. Пријавићу вас шефу, да покушавате да ме заведете.

Претпостављала је да се шалим, наместила осмех, али јој је поглед одавао црв сумње.

- Занимљиво. До овог тренутка, веровала сам да ви мене заводите – снашла се.

Кренуо сам ка мору и загазио у плићак.

- Хеј, то није разлог да се убијете – први пут сам је чуо да се смеје, а да се не суздржава.

Пошла је замном и с леђа ме ухватила за руку. Окренуо сам се и лагано је привукао себи. Срце ми је лупало као лудо. Мислим да сам могао да осетим и њено, у истом ритму. Стајали смо у плићаку.

- Ви знате, да су другачије околности, да би се ми сада дуго љубили?

- Ви не знате колико бих ја желела да су околности другачије...

*

Много је жена које су очешале мој живот тек неким догађајем или случајним сусретом. Већине се и не сећам. А дан-данас памтим и име, и број телефона, и мекоћу длана, и мали младеж на врату Асу Муктароглу.

ДОРЋОЛСКА САЛСА

(фебруар 2010.)

Нисам могао да је не спазим.
Висока, плава... какву је ногу имала.... Још, на штиклама, лепо извајани листови, и танак глежањ, који се просто стапао са једноставним сандалама.

Не волим да зверам, али сам баш то радио. Зверао у њу.
Неко ми је нешто причао, не знам шта.

Витка, елегантна. Видело се, млада... Баш млада, много млађа од мене.
Ходала је грациозно, не као већина њених вршњакиња, које у штиклама изгледају као нојеви.
Мале груди су се померале испод танке мајице, у ритму корака.
Кукови су то пратили. На њима се њихала ташница.
Сва је, некако, била у ритму. У ритму салсе.

Ишла је у мом правцу, а ја сам осетио да се презнајам. Тај сладак, диван осећај позитивне треме нисам имао одавно, чини ми се, још од прве године факултета.

Села је два стола од мене... Од нас, ваљда сам с неким био, ваљда ми је неко нешто причао...
Дорћолске липе бацале су баш лепу сенку...
Фиксирао сам је. Тек овлаш ме је погледала, и јасно, скренула поглед. Вероватно бих и сам себи због тог мог погледа деловао као похотни матори перверзњак.

А бар у тим моментима, од тога сам био космички далеко. Био сам потпуно блокиран, као пубертетлија.
Рекао сам Микију, конобару, да девојци понесе пиће.
Док јој је, суптилно, као сваки дорћолски буздован, објашњавао од кога је, упутила ми је кратак осмех захвалности. Ох Боже, какви зуби!

Имао сам осећај да ми ноге клецају, док сам прилазио њеном столу.

- Могу ли?
- Наравно – узвратила је пословно љубазно.

Пила је коктел. Сетих се како смо, као средњошколци, девојкама по журкама уваљивали коктеле, како би их недужна сладуњавост првог укуса коктела опила, а ми им брзо завирили у гаћице...
Ја сам тад пио кока-коле. Сазревање је учинило своје: сад сам пио „Џека“.

Како сам сео, сигурност ми се вратила. Сада је то недужно девојче било у канџама искусног маторог копца, и негде сам знао да је време за мој најјачи адут: речи.

Невероватно, слушала је џез. Зар деца то данас слушају?
И соул, и блуз.

- У Чикагу нисам излазила из блуз клубова.
- Ја у Мисисипију. Тамо је блуз настао. После се преселио. Ваљда имам право као старији да будем у историји – нашалих се.

Читала је много.

- „Крај Сене падам“... започео сам Превера.
- „...заједно са лишћем. Јесен ме обара“ – завршила је стих.

Брзо сам сазнао све о њој. Добро, скоро све. Дипломирала економију у року. Запослила се у приватној фирми. Ишла на усавршавања. Има свој стан...

- Моја је прича досадна – бранио сам се, хотећи да слушам речи из тих пуних усана.
- Умем да слушам – куражила ме је.

Гледала ме је право у очи. Поглед није скидала ни док је узимала кратке гутљаје коктела.

Нисам је питао има ли дечка. Нисам желео то да чујем, да знам.

Наручио сам још једну туру. Време је пролазило.

Вечерали смо код Бакија. Јела је салату. Не вечерава ништа тешко. Мене је било срамота због брзине којом сам прождрао бифтек у неком „штатијазнамкаквом“ сосу.

- Волим мушкарце који воле да једу – осмехнула се преко чаше црвеног вина.
- Волим жене које воле мушкарце који воле да једу.

Злаја нам је обома досуо вино.

- Салсаш ли?
- Не. Од окретних игара играм само преферанс.

Насмејала се. Све више и дуже се смејала. Искрено, грлено.
- Научићу те.

Не знам да ли сам лош ђак, или сувише даровит. Тек, још ме учи.

САН ЗИМСКЕ НОЋИ

 

(јануар 2010.)

Тек по нека усамљена пахуља наговештавала је ону праву зиму. Промицале су ретко, оштро се забадајући у лице, али при додиру са тлом нестајале су, не остављајући прави траг сем влажног асфалта.

- Небо се бели. Тек ће падати – рекла је загледана попут искусног метеоролога.
- Дај ми пољубац, тек ће се дизати.
- Луд си – насмејала се, и окренула према мени.

Гледала ме је право у очи, као да туда жели да ми исиса све мисли. Рукама ме је чврсто стегла око струка, гурајући их испод јакне. Њене лако отворене пуне усне полако су се приближавале мојима.

- Волим с тобом да се љубим – рече ми мазно.

Нисам успео да одговорим. Овлаш ми је угризла усну, тек толико да направим простора њеном језику.

Неколико наредних минута изгледали смо као напаљене пубертетлије, које језиком прегледају крајнике једно другом.

Снег је почео мало јаче да пада.

- Зашто никад не носиш капу? Те седе ће ти се још више уковрџати – задиркивала ме је мазно, алудирајући на то да су ретке седе на мојој глави, за разлику од остатка косе, коврџаве.

Нисам ништа рекао. Не желим да зна све моје каприце. Нека их открива, један по један. Лакше ће их подносити.

- Само ћутиш и гледаш ме. И скини тај осмех.
- Не. Скинућу ти панталоне, и хулахоп, и...
- Пред свим овим народом? Луд си, да ли сам ти то рекла? А и гуза би ми се смрзла.
- Свеједно, ако још мало останемо овде, заличићемо на два јетија – рекох, алудирајући на снег који је све јаче падао.
- Па нека. Можемо да се грудвамо - закикотала се.
- Можемо. А онда ћу ти скувати најбоље вино које си икада пила.

Скинула је рукавицу са десне руке и посегла за мој врат.

Поново смо се неколико минута љубакали као напаљене пубертетлије. Снег је све више падао, и почео да се задржава при тлу.

- Шта твоје руке траже на мојој гузи?
- Грејем је.
- А, добро онда. Знала сам да си хуман и пажљив човек.

Смејала се док је отресала пахуље са моје главе.

- Боже, шта ја радим с тобом...
- Живиш сан многих девојака, које би да буду с Богом.
- Пали ме кад си надмен и доминантан. Што је најгоре, знам да не глумиш.

Кренули смо лагано, загрљени, ка мојој згради.
Хватала је пахуље слободном руком.
Свиђала ми се та дечија непосредност у већ зрелој девојци.

- Види, зар не изгледа предивно – показала ми је један кристалчић, наивно верујући да успевам да видим све његове детаље.

Ништа нисам одговорио. Само сам је привукао себи.

- Ти си баш решила да се ја заљубим у тебе?
- Хммм... да! Да тако матор скроз поблесавиш!
- Како знаш да већ нисам?
- Ма, скроз блесав јеси, али да поблесавиш замном!
- Како знаш да већ нисам?