субота, 09. фебруар 2013.

ДОРЋОЛСКА САЛСА




(фебруар 2010.)




Нисам могао да је не спазим.
Висока, плава... какву је ногу имала.... Још, на штиклама, лепо извајани листови, и танак глежањ, који се просто стапао са једноставним сандалама.

Не волим да зверам, али сам баш то радио. Зверао у њу.
Неко ми је нешто причао, не знам шта.

Витка, елегантна. Видело се, млада... Баш млада, много млађа од мене.
Ходала је грациозно, не као већина њених вршњакиња, које у штиклама изгледају као нојеви.
Мале груди су се померале испод танке мајице, у ритму корака.
Кукови су то пратили. На њима се њихала ташница.
Сва је, некако, била у ритму. У ритму салсе.

Ишла је у мом правцу, а ја сам осетио да се презнајам. Тај сладак, диван осећај позитивне треме нисам имао одавно, чини ми се, још од прве године факултета.

Села је два стола од мене... Од нас, ваљда сам с неким био, ваљда ми је неко нешто причао...
Дорћолске липе бацале су баш лепу сенку...
Фиксирао сам је. Тек овлаш ме је погледала, и јасно, скренула поглед. Вероватно бих и сам себи због тог мог погледа деловао као похотни матори перверзњак.

А бар у тим моментима, од тога сам био космички далеко. Био сам потпуно блокиран, као пубертетлија.
Рекао сам Микију, конобару, да девојци понесе пиће.
Док јој је, суптилно, као сваки дорћолски буздован, објашњавао од кога је, упутила ми је кратак осмех захвалности. Ох Боже, какви зуби!

Имао сам осећај да ми ноге клецају, док сам прилазио њеном столу.

- Могу ли?
- Наравно – узвратила је пословно љубазно.

Пила је коктел. Сетих се како смо, као средњошколци, девојкама по журкама уваљивали коктеле, како би их недужна сладуњавост првог укуса коктела опила, а ми им брзо завирили у гаћице...
Ја сам тад пио кока-коле. Сазревање је учинило своје: сад сам пио „Џека“.

Како сам сео, сигурност ми се вратила. Сада је то недужно девојче било у канџама искусног маторог копца, и негде сам знао да је време за мој најјачи адут: речи.

Невероватно, слушала је џез. Зар деца то данас слушају?
И соул, и блуз.

- У Чикагу нисам излазила из блуз клубова.
- Ја у Мисисипију. Тамо је блуз настао. После се преселио. Ваљда имам право као старији да будем у историји – нашалих се.

Читала је много.

- „Крај Сене падам“... започео сам Превера.
- „...заједно са лишћем. Јесен ме обара“ – завршила је стих.

Брзо сам сазнао све о њој. Добро, скоро све. Дипломирала економију у року. Запослила се у приватној фирми. Ишла на усавршавања. Има свој стан...

- Моја је прича досадна – бранио сам се, хотећи да слушам речи из тих пуних усана.
- Умем да слушам – куражила ме је.

Гледала ме је право у очи. Поглед није скидала ни док је узимала кратке гутљаје коктела.

Нисам је питао има ли дечка. Нисам желео то да чујем, да знам.

Наручио сам још једну туру. Време је пролазило.

Вечерали смо код Бакија. Јела је салату. Не вечерава ништа тешко. Мене је било срамота због брзине којом сам прождрао бифтек у неком „штатијазнамкаквом“ сосу.

- Волим мушкарце који воле да једу – осмехнула се преко чаше црвеног вина.
- Волим жене које воле мушкарце који воле да једу.

Злаја нам је обома досуо вино.

- Салсаш ли?
- Не. Од окретних игара играм само преферанс.

Насмејала се. Све више и дуже се смејала. Искрено, грлено.
- Научићу те.

Не знам да ли сам лош ђак, или сувише даровит. Тек, још ме учи.

среда, 06. фебруар 2013.

САН ЗИМСКЕ НОЋИ

 

(јануар 2010.)




Тек по нека усамљена пахуља наговештавала је ону праву зиму. Промицале су ретко, оштро се забадајући у лице, али при додиру са тлом нестајале су, не остављајући прави траг сем влажног асфалта.

- Небо се бели. Тек ће падати – рекла је загледана попут искусног метеоролога.
- Дај ми пољубац, тек ће се дизати.
- Луд си – насмејала се, и окренула према мени.

Гледала ме је право у очи, као да туда жели да ми исиса све мисли. Рукама ме је чврсто стегла око струка, гурајући их испод јакне. Њене лако отворене пуне усне полако су се приближавале мојима.

- Волим с тобом да се љубим – рече ми мазно.

Нисам успео да одговорим. Овлаш ми је угризла усну, тек толико да направим простора њеном језику.

Неколико наредних минута изгледали смо као напаљене пубертетлије, које језиком прегледају крајнике једно другом.

Снег је почео мало јаче да пада.

- Зашто никад не носиш капу? Те седе ће ти се још више уковрџати – задиркивала ме је мазно, алудирајући на то да су ретке седе на мојој глави, за разлику од остатка косе, коврџаве.

Нисам ништа рекао. Не желим да зна све моје каприце. Нека их открива, један по један. Лакше ће их подносити.

- Само ћутиш и гледаш ме. И скини тај осмех.
- Не. Скинућу ти панталоне, и хулахоп, и...
- Пред свим овим народом? Луд си, да ли сам ти то рекла? А и гуза би ми се смрзла.
- Свеједно, ако још мало останемо овде, заличићемо на два јетија – рекох, алудирајући на снег који је све јаче падао.
- Па нека. Можемо да се грудвамо - закикотала се.
- Можемо. А онда ћу ти скувати најбоље вино које си икада пила.

Скинула је рукавицу са десне руке и посегла за мој врат.

Поново смо се неколико минута љубакали као напаљене пубертетлије. Снег је све више падао, и почео да се задржава при тлу.

- Шта твоје руке траже на мојој гузи?
- Грејем је.
- А, добро онда. Знала сам да си хуман и пажљив човек.

Смејала се док је отресала пахуље са моје главе.

- Боже, шта ја радим с тобом...
- Живиш сан многих девојака, које би да буду с Богом.
- Пали ме кад си надмен и доминантан. Што је најгоре, знам да не глумиш.

Кренули смо лагано, загрљени, ка мојој згради.
Хватала је пахуље слободном руком.
Свиђала ми се та дечија непосредност у већ зрелој девојци.

- Види, зар не изгледа предивно – показала ми је један кристалчић, наивно верујући да успевам да видим све његове детаље.

Ништа нисам одговорио. Само сам је привукао себи.

- Ти си баш решила да се ја заљубим у тебе?
- Хммм... да! Да тако матор скроз поблесавиш!
- Како знаш да већ нисам?
- Ма, скроз блесав јеси, али да поблесавиш замном!
- Како знаш да већ нисам?