петак, 06. септембар 2013.

ЗАБРАЊЕНИ САН




(март 2010.)


Посматрао сам линију која пара располућени град. Појас рушевина, изгорелих кућа, уништених улица, којима лутају полудивљи пси у потрази за храном, и у које годинама није ушао ни један становник острва, само патроле „плавих шлемова“.

Промиче пас са нечим у устима. „Вероватно пацов“, помислих у себи. У том појасу одавно није било праве хране. Није било ничега, сем смрада пустоши.

Ужасан призор очаја, безумља, деструкције, људске глупости, оивичен зидовима и бодљикавим жицама. Тек трагови предивних фасада у медитеранском стилу, као мало подсећање шта је изгубљено. Линија ужаса цепа и средњевековно утврђење. Као да кида две цивилизације.

Осмех смушеног црнца под плавим шлемом на тек отвореном прелазу код некад ексклузивног хотела „Ледра Палас“. Препознаје аутомобил са регистрацијом кипарске владе.

- Пријатељу, овде те остављам – говори ми Христос. – Напушташ Лефкосију, одлазиш у Лефкошу.

Шалили смо се како је престоница Кипра једини град на свету са три имена. Никозија је старо, колонијално име, које му наденуше Енглези, и људи на Кипру га не воле. Грци користе назив Лефкосија, који се сада односи само на јужни део града. Северни део носи турско име, Лефкоша.

Грчки полицајац ме гледа подозриво, на тренутак ми се учини, и са мржњом. Било је то време када је Грк тешко могао да схвати шта неко тражи код Турака, и обрнуто. Ипак, није ме задржавао. Узаним пролазом између жица остављам „Ледра Палас“ са леве стране. Доброћудни „плави шлем“ са заставом Аргентине на левом рукаву и нимало доброћудним аутоматом преко десног рамена, покреће руку као да би да салутира, па се ваљда опсети да сам цивил и махне ми.

Две огромне заставе – једна црвена са белим полумесецом и звездом, друга као у „негативу“ бела са истим црвеним симболима - „јављају“ ми на чију сам територију ступио. Ако сам икада замишљао Турчина из песама Косовског циклуса, онда је то полицајац који ме је дочекао. Црн, бркат, дебељушкаст...али, веома љубазан. Ставља ми „визу“ Турске републике Северни Кипар на парче папира, свестан да, ако је „удари“ у мој пасош, тешко да ћу икад више добити визу међународно признатог Кипра.

Још само да ми дође водич...

Док чекам, разгледам. Безмало невероватан призор. Свега неколико десетина метара дели две половине града, а као да вечност дели архитектуру и уређење. У Лефкосији је заиста све као на сваком грчком медитеранском острву. У Лефкоши имаш осећај да си усред Турске.

Зауставља се велики тамно тегет, „Мицубиши Паџеро“. Са сувозачког седишта силази заносна црнка, дуге, благо коврџаве косе, везане великом шналом. Елегантни костим је чини старијом него што јесте, а наочаре за сунце, спретно уклопљене у облик лица, скривају очи. Разговара кратко са полицајцем, који јој главом показује на мене.

Енергичним ходом дошла је до мене и тек тад јој се на лицу видео осмех, прилично званичан.

- Добар дан. Ја сам Асу Муктароглу – обраћа ми се на одличном енглеском. – Добро дошли у Републику Северни Кипар. Бићу ваш домаћин. Слободно ми реците, све што желите.

Све што желим? Хм... То што сад желим верујем да се никако не би свидело твом тати и дванаесторици браће са ханџарима“, помислих у себи и учтиво се представих.

- Будите мој водич, сасвим сам у вашим рукама – одговорих, док је она декламовала заказане обавезе.

Паџеро“ је клизио широким булеварима Лефкоше. Уз уочљиви споменик Ататурку, трофеји и споменици из дугог рата са острвским Грцима доминирали су на јавним површинама. Овде ће вам свако објашњавати колико је његова страна у праву, а супротна у криву и надасве злочиначка. Асу ме је тога поштедела.

Службени део боравка, рачунајући и један уштогљени ручак, брзо су прошли. Можда и зато што Асу тада није имала оне наочаре на очима, те сам могао да упознам сву њихову дубину. Толико сам често бацао поглед на њу, да ми се чинило да се стиди. Прстима је увртала локнице...

После ручка, почела је да ми узвраћа погледе. Нову туру састанака обележио је и по неки стидљиви осмех. Дан је прошао необично брзо..

Отпратила ме је до хотела и одбила пиће, изговоривши се умором. Сутра смо имали „слободно преподне“ до једног официјалног ручка, потом састанка и мог повратка у Лефкосију. Тек на том растанку, упутила ми је поглед, у коме се могла разазнати женска заинтересованост за мушкарца. Њена шака се задржала у мојој само неколико тренутака дуже од куртоазног поздрава, али довољно да осетим сву мекоћу негованог длана. И да чујем дрхтај њеног гласа.

Ујутру је стигла рано. Одмах сам запазио, мање конвенционално обучена. Пожелео сам да време проведемо на плажама Фамагусте. Газимагуше, пардон. Идеја ју је изненадила, али је била добар домаћин. Сада смо већ чаврљали много опуштеније. Смејала се често, али скромно, тихо. Уопште је била ненаметљива, иако ван сваке сумње веома интелигентна и „јака“ особа. И да, веома згодна.

Тражила је да јој причам догодовштине са својих путовања. Жалила се, како је с острва на ком је рођена одлазила једино у Турску.
„Срећан је онај који је ову оженио“, прође ми кроз главу, док сам погледом тражио некакав прстен на њеним рукама, који би ми потврдио брачни статус младе даме. Није било никаквог накита.

Паџеро“ је ишао ка Фамагусти, а моји прсти су кренули ка наочарама за сунце збуњене Асу. Скинуо сам јој наочаре:

- Овако нећу имати осећај да ме слушате само зато што сте лепо васпитани – објасних јој свој безобразни поступак.

- Ожењени сте – изненада ме упита.

- Да – показах бурму на десној руци, скоро осећајући кривицу.

Тад ми је било јасно да између Асу и мене постоји веома јака симпатија, али, исто тако, да се никад ништа неће десити. У Београду сам имао особу коју волим, а Асу, свеједно, није била девојка за авантуру. Обоје смо знали да се ништа међу нама неће догодити, па смо ваљда зато и пустили симпатији на вољу. И никад је нисам питао има ли неког.

Шетали смо боси предивним плажама Фамагусте. Иако нормалне висине, Асу је имала прилично мала стопала, да ме је подсећала на рекламу за „Цицибан“. Причали смо о свачему, често једно другом упадајући у реч. Овде је то била сасвим другачија Асу него на оним састанцима.

- Ово није професионално – рече у тренутку.

- Није. Пријавићу вас шефу, да покушавате да ме заведете.

Претпостављала је да се шалим, наместила осмех, али јој је поглед одавао црв сумње.

- Занимљиво. До овог тренутка, веровала сам да ви мене заводите – снашла се.

Кренуо сам ка мору и загазио у плићак.

- Хеј, то није разлог да се убијете – први пут сам је чуо да се смеје, а да се не суздржава.

Пошла је замном и с леђа ме ухватила за руку. Окренуо сам се и лагано је привукао себи. Срце ми је лупало као лудо. Мислим да сам могао да осетим и њено, у истом ритму. Стајали смо у плићаку.

- Ви знате, да су другачије околности, да би се ми сада дуго љубили?

- Ви не знате колико бих ја желела да су околности другачије...

*

Много је жена које су очешале мој живот тек неким догађајем или случајним сусретом. Већине се и не сећам. А дан-данас памтим и име, и број телефона, и мекоћу длана, и мали младеж на врату Асу Муктароглу.