четвртак, 06. новембар 2014.

БЕГ ОД ЉУБАВИ





(јун 2010.)



Оног трена, када сам ноншалантно ставио руке у џепове и окренуо се, покајао сам се што сам то учинио.
Али, било је касно. Сада је сујета била та, која је водила мој мозак.

Драгана је остала уплакана, слеђена, без речи. Дуго сам још могао да "чујем" њене тихе јецаје: знам да то нисам заиста чуо, да је то било тек сећање на Драганино болно туљење кроз стиснуте зубе, од часа када је схватила да ће после свог збуњеног "али" само заплакати.
Да, доминантни мачо мушкарац је поново решио ствар брзо, кратко и јасно - да се случајно каква емоција не би уплела у Драганин и мој однос, одлучио сам да га прекинем на време. "Браво, ја" - прошло ми је кроз главу, као неки последњи трзај савести. Није ме успорило док сам поред Цркве Светог Марка пешице ишао ка Дорћолу.
*

Драгана је била преслатко девојче, тек закорачило у пунолетство. Будући целих осам година старији од ње, већ тада сам мислио да знам баш све о тајнама мушко-женских односа.
То предивно бићенце, дуге, коврџаве црне косе, складно грађено, невеликих груди, али фантастичних ногу, упознао сам сасвим случајно, на неком опозиционом догађају, у пролеће давне 1992. Загледана у мене, изгледала је симпатично тупаво чекајући мој поглед у свом правцу, како би могла да се осмехне. Ја сам са бине бацао досетке и мудровања, свесно хотећи да осим свих слушалаца импресионирам баш њу. На крају, више успутно, али самоуверено да не допустим одбијање, позвао сам је да нам се прикључи на постполитичкој пијанци у "Радовићу".
- Ти ћеш ову малу креснути - шушкао ми је Милан кроз осмех. - Само добро провери да ли је пунолетна.

(Да ли под утицајем те мудрости, тек, неколико дана после тога, на првом "званичном" изласку - беше то у "Ступицу" - тражио сам, као штос, од Драгане  личну карту. Заиста, тек је нешто више од месец дана раније напунила 18. Што је било веома значајно, јер је непуних пола сата од мог "легитимисања" у клуб упала рација.)

Драгана те вечери у "Радовићу" није много причала. Тешко је ико долазио до речи од Милице. У зло доба, када смо изашли напоље, већ је захладило. Нисам имао јакну да јој понудим. Понудио сам загрљај. Прихватила је.
Шћућурена под мојом мишком, дрхтала је. Да ли од зиме, узбуђења што јој се удвара неко прилично старији и кудикамо афирмисанији од ње, детиње заљубљености, чега год - никада нисам сазнао. Није ни било битно. Сада ми је драго да верујем да је разлог ипак било ово треће.
То дете, на први поглед импресионирано и препаднуто интелектуалним капацитетом друштва из "Радовића", сада је развезало језик. Шетали смо, од Славије до Калемегдана и назад. Упорно. Сатима. Одбијала је и такси, и моје понуде да је возим кући. Пекари су већ завршавали посао, када сам је довезао у блокове.
- Знаш, сигуран сам да ћу направити глупост, али морам да те пољубим.

- Направи глупост.

Глупост сам правио добрих десетак минута.
- Добићемо жвале - прозборио сам када су нам се усне коначно одлепиле.

И ми смо се тог јутра некако одлепили.
Када сам дошао кући, затекао сам оца који се спремао на посао.
- Једног дана, изгубићеш главу - кратко ми је, прекорно, рекао.

Ја сам, изгледа, главу већ почео да губим. Само, то сам схватио много касније.
*

Наредних месец ипо, Драгана и ја виђали смо се интензивно, безмало свакодневно. Пријала ми је. Била је толико другачија од осталих. Препуна енергије, лагано ми је улазила под кожу.
Када сам схватио да желим да је виђам, да уживам у времену са њом, да ми није свеједно да ли ме је и колико пута тог дана звала... схватио сам да се заљубљујем.
И тада сам решио да ствар окончам.
Она није схватала моје мотиве. Остала је уплакана, док сам се ја лагано, као сваки мачо мушкарац, поред Цркве Светог Марка пешице спуштао ка Дорћолу.
*

Много година касније, Драгана се удала. Знам јој мужа, били смо другари. Емигрирали су, од свега шта се овде дешавало, у Америку и, колико знам, имају двоје деце.
Једном приликом, случајно смо се срели на Тргу Републике.
Она се поздравила стидљиво, али са истим оним сјајем у очима.

Он ми је руку пружио уздржано. Схватам, вероватно ни ја не бих био одушевљен да сретнем бившу љубав своје жене. Или бих?
Углавном, брзо је продужио, како би нахватао децу.

Драганин поглед постао је тужан. Искористила је тај редак моменат самоће и слободе:
- Знаш... Никад те нисам преболела...

недеља, 19. јануар 2014.

(Б)ЛУДНИЦА



 

(мај 2010.)


Уз осмех шипарице, која зна да ради нешто недозвољено, пошла је да угаси светло.

- Остави - прекидох је. - Желим да те
гледам.

Само је на трен застала.

- Стидим се - поцрвене. - Што да гледаш, нисам код лекара - шалом је себи разбијала трему.

То нам није био први сусрет, али је гашење светла од почетка био један од обавезних ритуала. Мој осмех био јој је знак да настави ка прекидачу, и угаси светло.

- Мораћу да те гледам рукама сада.

- И још неким чулима - сада је већ звучала са много више самопоуздања.

Села ми је у крило опкорачивши ме, и завукла ми прсте у косу. Рупица на њеној бради, у полусенци стана осветљеног једино уличном расветом и неонком акваријума, деловала је изазовније него обично. Пољубио сам је, онако, пуним уснама. Стресла се и издигла главу, тек да мој пољубац може да склизне низа врат.

Љубио сам је лагано, хипнотички. Рукама сам јој зашао испод блузе, откопчавајући брусхалтер. Стисла ме је бутинама.

- Не губиш време - прозборила је, али ме није заустављала.

- Сама си крива. Што си гасила светло.

У "цугу" је остала без блузе и брусхалтера. Не знам што јој је уопште био потребан тај убедљиво најгрознији део женске гардеробе. Груди су јој стајале чврсто, поносито... Када сам покушао да их пољубим, само ме је чврсто загрлила, смештајући ми главу у "међупростор", истовремено ми повлачећи мајицу с леђа. Њена дуга, црна и помало коврџава коса, сада се расула по мени.

- Шта ћеш да ми радиш?

- Ништа. И свашта.

- Хајде, само ме грли неко време, молим те.

Мирисала је омамљујуће. Увек сам волео тај свеж мирис младих жена, које држе до себе. Није то ствар хигијене, нити парфема. Просто, кожа се стапала са мирисом, и предамном је била угодна свила, у којој сам уживао да држим нос загњурен. Шаке су ми прелазиле преко Сањиних лепих леђа, враћале се на бедра, дизале до испод пазуха. Само ме је чвршће стезала, рукама и бутинама.

О Сањи нисам знао много. бар не онолико колико сам желео. Јединица у (имућних) оца и мајке. Била је "звер" за финансије и успешан директор у једној великој банци. Годинама се вукла са неким кретеном, који је у неком тренутку почео да је вара са каријером. Онда је она почела њега да вара са мном.

Уопште, нисам успевао да разумем ту симбиотичку повезаност, која ју је спречавала да напусти човека, који одавно није био њен, и који ју је, када се чињенице оголе, вукао за нос. Тим пре, што наш однос није био класична прељуба: за мене су знале, и мене су знале, њене другарице, излазили смо, ништа нисмо скривали. Иако је то најчешће веома комотан статус, први пут у животу налазио сам се на непознатом терену, као играч који је ушао са клупе, одмах постао капитен, али зна да ће се на крају утакмице, капитенска трака преселити на руку правог власника.

Почео сам да јој откопчавам панталоне. Нежно ми је одгурнула главу од себе, чврсто је држећи дугачким прстима. Био је мрак, али, видео сам. Плакала је. Знам тај сјај у очима.

- Да станем? - понудио сам, знајући да је са мном често, и једино, разговарала, кад има неки проблем. Нисам знао да ли бих и заиста успео да станем.

- Немој.