среда, 06. фебруар 2013.

САН ЗИМСКЕ НОЋИ

 

(јануар 2010.)




Тек по нека усамљена пахуља наговештавала је ону праву зиму. Промицале су ретко, оштро се забадајући у лице, али при додиру са тлом нестајале су, не остављајући прави траг сем влажног асфалта.

- Небо се бели. Тек ће падати – рекла је загледана попут искусног метеоролога.
- Дај ми пољубац, тек ће се дизати.
- Луд си – насмејала се, и окренула према мени.

Гледала ме је право у очи, као да туда жели да ми исиса све мисли. Рукама ме је чврсто стегла око струка, гурајући их испод јакне. Њене лако отворене пуне усне полако су се приближавале мојима.

- Волим с тобом да се љубим – рече ми мазно.

Нисам успео да одговорим. Овлаш ми је угризла усну, тек толико да направим простора њеном језику.

Неколико наредних минута изгледали смо као напаљене пубертетлије, које језиком прегледају крајнике једно другом.

Снег је почео мало јаче да пада.

- Зашто никад не носиш капу? Те седе ће ти се још више уковрџати – задиркивала ме је мазно, алудирајући на то да су ретке седе на мојој глави, за разлику од остатка косе, коврџаве.

Нисам ништа рекао. Не желим да зна све моје каприце. Нека их открива, један по један. Лакше ће их подносити.

- Само ћутиш и гледаш ме. И скини тај осмех.
- Не. Скинућу ти панталоне, и хулахоп, и...
- Пред свим овим народом? Луд си, да ли сам ти то рекла? А и гуза би ми се смрзла.
- Свеједно, ако још мало останемо овде, заличићемо на два јетија – рекох, алудирајући на снег који је све јаче падао.
- Па нека. Можемо да се грудвамо - закикотала се.
- Можемо. А онда ћу ти скувати најбоље вино које си икада пила.

Скинула је рукавицу са десне руке и посегла за мој врат.

Поново смо се неколико минута љубакали као напаљене пубертетлије. Снег је све више падао, и почео да се задржава при тлу.

- Шта твоје руке траже на мојој гузи?
- Грејем је.
- А, добро онда. Знала сам да си хуман и пажљив човек.

Смејала се док је отресала пахуље са моје главе.

- Боже, шта ја радим с тобом...
- Живиш сан многих девојака, које би да буду с Богом.
- Пали ме кад си надмен и доминантан. Што је најгоре, знам да не глумиш.

Кренули смо лагано, загрљени, ка мојој згради.
Хватала је пахуље слободном руком.
Свиђала ми се та дечија непосредност у већ зрелој девојци.

- Види, зар не изгледа предивно – показала ми је један кристалчић, наивно верујући да успевам да видим све његове детаље.

Ништа нисам одговорио. Само сам је привукао себи.

- Ти си баш решила да се ја заљубим у тебе?
- Хммм... да! Да тако матор скроз поблесавиш!
- Како знаш да већ нисам?
- Ма, скроз блесав јеси, али да поблесавиш замном!
- Како знаш да већ нисам?








© Небојша Вучинић
 

Нема коментара:

Постави коментар