ДОРЋОЛСКА САЛСА

(фебруар 2010.)

Нисам могао да је не спазим.
Висока, плава... какву је ногу имала.... Још, на штиклама, лепо извајани листови, и танак глежањ, који се просто стапао са једноставним сандалама.

Не волим да зверам, али сам баш то радио. Зверао у њу.
Неко ми је нешто причао, не знам шта.

Витка, елегантна. Видело се, млада... Баш млада, много млађа од мене.
Ходала је грациозно, не као већина њених вршњакиња, које у штиклама изгледају као нојеви.
Мале груди су се померале испод танке мајице, у ритму корака.
Кукови су то пратили. На њима се њихала ташница.
Сва је, некако, била у ритму. У ритму салсе.

Ишла је у мом правцу, а ја сам осетио да се презнајам. Тај сладак, диван осећај позитивне треме нисам имао одавно, чини ми се, још од прве године факултета.

Села је два стола од мене... Од нас, ваљда сам с неким био, ваљда ми је неко нешто причао...
Дорћолске липе бацале су баш лепу сенку...
Фиксирао сам је. Тек овлаш ме је погледала, и јасно, скренула поглед. Вероватно бих и сам себи због тог мог погледа деловао као похотни матори перверзњак.

А бар у тим моментима, од тога сам био космички далеко. Био сам потпуно блокиран, као пубертетлија.
Рекао сам Микију, конобару, да девојци понесе пиће.
Док јој је, суптилно, као сваки дорћолски буздован, објашњавао од кога је, упутила ми је кратак осмех захвалности. Ох Боже, какви зуби!

Имао сам осећај да ми ноге клецају, док сам прилазио њеном столу.

- Могу ли?
- Наравно – узвратила је пословно љубазно.

Пила је коктел. Сетих се како смо, као средњошколци, девојкама по журкама уваљивали коктеле, како би их недужна сладуњавост првог укуса коктела опила, а ми им брзо завирили у гаћице...
Ја сам тад пио кока-коле. Сазревање је учинило своје: сад сам пио „Џека“.

Како сам сео, сигурност ми се вратила. Сада је то недужно девојче било у канџама искусног маторог копца, и негде сам знао да је време за мој најјачи адут: речи.

Невероватно, слушала је џез. Зар деца то данас слушају?
И соул, и блуз.

- У Чикагу нисам излазила из блуз клубова.
- Ја у Мисисипију. Тамо је блуз настао. После се преселио. Ваљда имам право као старији да будем у историји – нашалих се.

Читала је много.

- „Крај Сене падам“... започео сам Превера.
- „...заједно са лишћем. Јесен ме обара“ – завршила је стих.

Брзо сам сазнао све о њој. Добро, скоро све. Дипломирала економију у року. Запослила се у приватној фирми. Ишла на усавршавања. Има свој стан...

- Моја је прича досадна – бранио сам се, хотећи да слушам речи из тих пуних усана.
- Умем да слушам – куражила ме је.

Гледала ме је право у очи. Поглед није скидала ни док је узимала кратке гутљаје коктела.

Нисам је питао има ли дечка. Нисам желео то да чујем, да знам.

Наручио сам још једну туру. Време је пролазило.

Вечерали смо код Бакија. Јела је салату. Не вечерава ништа тешко. Мене је било срамота због брзине којом сам прождрао бифтек у неком „штатијазнамкаквом“ сосу.

- Волим мушкарце који воле да једу – осмехнула се преко чаше црвеног вина.
- Волим жене које воле мушкарце који воле да једу.

Злаја нам је обома досуо вино.

- Салсаш ли?
- Не. Од окретних игара играм само преферанс.

Насмејала се. Све више и дуже се смејала. Искрено, грлено.
- Научићу те.

Не знам да ли сам лош ђак, или сувише даровит. Тек, још ме учи.