четвртак, 24. октобар 2013.

НЕЖНИ УКУС ГРЕХА



 

(април 2010.)


Ресторански астал делио нас је таман толико да не можемо да се дохватимо прстима.
Имала је неки чудан осмех, на моменте ми се чинило да је то више болна гримаса, бејаше очигледно да се на силу смешкала.
Куражила је себе, осећао сам.

Ја изразом лица никад нисам умео да скривам емоције. Тако је било и сад.

Посматрао сам те предивне бадемасте очи, за које сам знао да никада неће бити моје, и да не би биле моје чак ни када бих имао Тањино тело.
Очи су јој биле пуне суза.
И ипак смо се фиксирали, као да желимо да упијемо једно друго, да што дуже останемо у сећању.

Знам, волела је другог. Волела је човека свога живота, с којим је одрасла, с којим је студирала, с којим је била верена, с којим је проводила лета на Ади Бојани и зиме на Жабљаку.
Ја сам у ту причу улетео као незван гост. Као случајан сусрет који ремети идилу и као снажна заљубљеност. Она необјашњива, нереална, сулуда,

У тој нашој краткој, али силовитој причи, морао сам да будем јачи од себе и да страст пресецам разумом.

- Ти си много добар човек - прекинула је тишину. - Имао си ме на тањиру, крхку, рањиву, спремну да ти се предам... И ниси то искористио. А могао си. И то ти никад нећу заборавити.

Нисам ништа одговорио. Киселкасти покушај дизања углова усана у форму осмеха било је све шта сам успео. "Можда никада нећеш знати колико ми је снаге требало за то", помислио сам.

- Знам да ти је требало много снаге за то - као да ми је Тања прочитала мисли. - И зато ти се дивим, још више.

Да, кадкад сам мислио да је вештица. Знала је да ми прочита мисли. А увек сам веровао да моја тврда маска искусног картароша не одаје ништа више до коже испијене алкохолом, дуваном и прекомерном храном.

А опет, те вечери, нисам имао апетита.

Кроз главу су ми, изнова и изнова, пролазиле наше распре о књижевности, наша рецитовања, наши сладострасни тренуци бестелесног обљубљивања забрањеног воћа. Сви наши интензивни моменти.

Срели смо се и упознали сасвим случајно, на отварању неке изложбе у УЛУС-у. После смо до зоре шетали пустим Београдом. Не знам да ли сам икада с неким тако брзо пронашао толико сличности, толико заједничких тема, да ли сам икада имао жељу да што пре сазнам све о њој и она о мени. Причали смо, смејали се, отпратио сам је до угла њене улице...

- Тетка не би смела да ме види с тобом - одговорила ми је на питање које нисам поставио. - Знаш... треба да знаш... ја сам верена.

- Знао сам да постоји нешто шта ће ми сломити срце на крају овако дивног дана - одговорих тако, да није знала да ли се шалим.

Кратко ме је пољубила у образ, али онако, перверзно близу угла усана, и брзо, безмало војнички се окренула и пошла ка кући.
Глупо сам гледао за њом.
У неком тренутку, близу саме капије, окренула се:

- Имаш нешто од мене у џепу.

Обе сам шаке, инстиктивно, завукао у џепове јакне, и у десном пронашао парче хартије. Када сам га отворио, угледао сам број телефона и њено име. Тања.

- Слободна сам ових дана. Иван је још у Лондону. Волела бих да попијемо кафу, наравно, ако би и ти то волео.

Прстом сам у ваздуху показао као да окрећем бројчаник на телефону, и онда принео шаку као да телефонирам. Уз осмех, упутио сам јој пољубац кроз ваздух. Скочила је, "ухватила" тај ваздушни израз нежности, и угурала под јакну. Као да га ставља на срце. Или леву дојку, нисам сигуран.

Од тада, виђали смо се интензивно и проводили сате у разговору, и ситним, безазленим нежностима. Држали се за руке, неколико се пута на клупи "ушушкала" у мене, једном ми села у крило... Тај нежни укус греха, који не успева да постане грех, био је један од најлепших осећаја које сам доживео. И увек сам је пратио само до почетка улице, и увек добијао тај пољубац перверзно близу уснама, на растанку.

Једног дана ми је на растанку рекла да Иван долази. И да би волела да се пре тога још једном видимо.

И тако смо сели у онај ресторан с почетка ове приче.

- Молим те, вечерас не желим да ме пратиш.

- Ако тако желиш...

- Знаш да се нећемо видети више... Али, волела бих да ти понекад чујем глас. Ако ти то не смета, наравно.

- Позови ме кад год осетиш потребу.

Устала је од стола, пришла ми, и док сам се снашао, са обе руке ми чврсто зграбила главу и пољубила ме у уста. Љубила ме је дуго, сочно, нежно, истовремено ми стискајући косу, као да никад не би желела да ме пусти.
И онда, подједнако изненада као што ме је пољубила, одвојила се од мене и безмало истрчала из ресторана.

Никад се више нисмо срели.
Свог првог сина назвала је мојим именом.

1 коментар:

  1. Boze,zivim za ovakve price.
    Neko ima dve srodne duse.
    Znaci li to da je drugu ukrao o nekome?

    ОдговориИзбриши